JEST (Jovan Jovanovi Zmaj)

Jest, ko Boga slavit eli, ne vrea Ga zemskim darom,

isto srce Bogu godi, ma ne bilo pred oltarom.

Jedni dre da Bog nema svega dosta izobilja,

Ve da od nas iekuje komad voska i fitilja.

Koji zlato, srebro stvara zar On pazi na na telej!

Koji ima sunce, zvezde zar On gledi polijelej!

Sirotinja hleba nema, glad je ivu u grob tera,

A ti mrtvim kuva ita, pravi krste od eera.

Bog ne ite da mu klei. Rani, radi, pa da ivi!

Nedogledno nebo plavo ta izii da se divi!

A ti, jadan, skerlet kroji, nie kolje rub od srme,

Pa to zove nebom svojim, da t kaluer ne pocrne.

Sjajna crkva al odavno nisi uo slova iva.

(Da ta radi prota, popa? Uitelje proteriva.)

Tamnice ti pune roblja kud pogledu jada trista,

Al toronja ima i dva, na njima se zlato blista.

Toranj ti je do oblaka, al pred Bogom opet ta je,

Pred kime su trunke male imborasi, Himalaje.

U zvonu ti bruji slava, ripida te oarava;

U svili ti pastir spava; a kola ti prokisava.

Dati Bogu to je Boje!! Ko sve ima, taj ne prima;

De udeli nesrenima daj, pomozi bogaljima!

Prosveta je blagoslovna, a glupost je anatema.

Ko sve ima, taj ne prima; podaj onom ko nit nema.

Ovo dete nema nita; nema Boga, jer Ga ne zna,

Oi su mu jote slepe, a pred njime lei bezdna.

Otvori mu oi slepe, rastavi ga s mrakom kletim,

Privedi ga Bogu blie, zadahni ga Duhom Svetim.

Evo dece hiljadama, a slepa su i nejaka,

Nejaka su itu moi, a slepa su itu zraka.

Stvori od njih diku svetu, neka budu crkva iva,

Koju vihor ne otkriva, koju vreme ne podriva.

Stvori od njih bedem rodu, jer se srpsko nebo muti,

Lete tice zlokobnice, a sprema se orkan ljuti.

U nemaru narod tone, protri oi, daj im mara!

Naopako zvona zvone spasavaj se od poara!

U okovi narod stenje, braa cvile daj im brata!

Dok ne ponu tvoji tii u tua se brojat jata.

Jera vreme nee ekat dok se nama gnjilim drema,

Iznenada zakukae kukavica: Srpstva nema!