Peru – leto 2008.

Bojana Rilke i Jovan Jovanović

Naše putovanje u Peru počinje kao i svaki naš dosadašnji „veliki put“ - na aerodromu Nikola Tesla u Beogradu. U subotu, 19. jula 2008. u 6 sati ujutro prtljag smo čekirali do Perua, do Lime a sada, u 6,50 imamo let za Frankfurt.

Iz Frankfurta smo avionom Lufthanse, četvoromotorcem A 340-300 poleteli smo sa malim zakašnjenjem za Caracas (Karakas), Venecuelu. Let je bio sjajan, sem poslednjih deset, petnaest minuta kada je bilo malo turbulencija.

Tačno u 16 časova po lokalnom vremenu sleteli smo u Karakas, gde treba samo da uzmemo bording karte za Limu - od sada, na putu po Južnoj Americi letimo lokalnim kompanijama.

Sa nešto malo zakašnjenja, venecuelanskom kompanijom TACA sleteli smo u Limu, poznatu i kao „grad kraljeva“, a zatim otišli u hotel Jose Antonio, 4 zvezdice, koji lepo izgleda spolja, sobe su vrlo lepe, bez posebne raskoši ( na primer klasični beli frižider...), ali ima sve što treba.

Na recepciji su nas očekivali, čekao nas je turistički vodič na pet jezika, plan puta, avio karte za lokalne letove... Nedelja, 20. juli

Probudili smo se veoma rano, organizam nam i dalje radi po srednje-evropskom vremenu.

S obzirom da smo i Jovan i ja ranoranioci, pre doručka smo izašli da se malo upoznamo sa okolinom. Ustanovili smo da se nalazimo oko 300 metara od okeana, koji žestoko udara u plažu duboko ispod Mirafloresa, dela grada u kojem smo smešteni. Malo smo prošetali, došli do jednog prelepog, modernog platoa, iza kojeg se nalaze ogromni soliteri – hoteli, i drugim se putem vratili do hotela. Tek tako da dobijemo sliku „en general“.

Nakon odličnog doručka (švedski sto sa puno sokova od cedjenog voća, svežeg, za nas egzotičnog voća i ostalih uobičajenih djakonija), u 9 sati smo se okupili kod recepcije.

Obilazak grada je trajao oko 3 sata, uz slatku vodičkinju i simpatičnog vozača autobusa.

Lima je prestonica Perua, grad od 8 miliona stanovnika, prečnika 8 kilometara, kojeg su Španci izabrali za prestonicu iz nekoliko razloga: (1) grad ima odličnu luku; (2) ima reku i (3) ima dobar sistem kanala za navodnjavanje koji su napravili još Indijanci. Lima je inače jedini glavni grad Južne Amerike koji se nalazi na moru –zapravo je uzdignut dve stotinjak metara iznad mora – ali je de facto na obali.

Grad je podeljen u 43 dela, tako da postoji Lima 1, koja je strogi centar, do Lima 43, koja je opet prava periferija. Svaki deo ima svog gradonačelnika, što znači da Lima ima zapravo 43 gradonačelnika.

Centar grada i deo gde je naš hotel se bitno razlikuju. Miraflores, gde se nalazi naš hotel je uz San Isidro, rezidencijalna, „nobl“, sigurna četvrt Lime. Ovde je sve prelepo uredjeno, vrlo čisto, sa visokim, savremenim zgradama u staklu i stalnim policijskim patrolama, za razliku od onog dela koji je pun zgrada u kolonijalnom stilu, gde je sve puno sveta, vrlo živo, relativno prljavo, gde se treba čuvati tašna, gde vlada kriminal i gde nije preporučljivo da se hoda u odredjeno doba dana, odnosno noći, ili da se u te delove uopšte i ne odlazi bez pratnje. Što se kriminala tiče, učestale su sitne kradje – uglavnom deca, grupice dece od 8-9 godina kradu ženske torbice, i time čine grad nesigurnim. Krupnog kriminala u principu nema, ali je razvijena prostitucija.

Glavni problem Perua generalno predstavljaju potresi. Poslednji veliki potres je bio lani, 2007. godine, čak 7,0 stepeni Rihterove skale, kada je u epicentru poginulo preko 600 000 ljudi. Opet su uglavnom stradali siromašni, oni u kućama bez čvrstih temelja. U gradovima postoje izuzetno strogi propisi vezani za gradnju kuća, upravo zbog izuzetno trusnog tla.

Lima je nadalje grad sivog neba, i to još bez kiše. Klimatske prilike, Pacifik s jedne strane i Andi sa druge čine ovu pojavu. Upravo zbog tog sivog neba, Peruanci dosta koriste crvenu boju, pa je i stavljaju na fasade. Inače prosečna temperatura u ovo doba godine je oko +17 - +18 stepeni. Prijatno dakle!

U hotel smo se vratili nešto posle 12 sati. Usput nam je vodičkinja

objasnila kako da dodjemo do šoping centra u Mirafloresu, uz napomenu da sve radnje u Peruu rade i nedeljom i to uglavnom do 21 sat. A šoping centar Miraflores je i pun restarana.

Ponedeljak, 21, juli

Danas je u planu odlazak iz Lime i let za Arekipu (Arequipa), tzv. beli grad Perua, drugi po veličini, od Lime udaljen malo više od 1000 kilometara. Rečeno je da je to grad sa najlepšim vremenom u Peruu, grad sa preko 300 sunčanih dana godišnje.

Arekipa nas je zaista dočekala okupana suncem. Nalazi se u Andima, na visini od nešto manje od 2300 metara. Grad je osnovan 1540. godine, danas ima oko milion stanovnika, i baš je onako pravi latinoamarički tip

2

grada. Sam centar izgleda nestvarno. Izgradjen je od silara, belog vulkanskog kamena i zato se ovaj grad i naziva belim gradom. Na ulicama je neverovatno živo .

Rupčali smo i sjajnom restoranu, obišli neke znamenitosti grada i dosta vremena proveli u samostanu Santa Katalina, ogromnom klosteru koji definitivno predstavlja najznačajniji sajt Arekipe – divan je, najveći koji smo do sada videli.

Vratili smo se u hotel – otišli na tren u sobu, ali brzo opet napolje na

trg, koji je ponovo bio raskošan – dan se polako gasio, svetla su se lagano palila, a masa sveta je živela svoje živote na klupama, uz fontanu, po prodavnicama, u kafićima i restoranima. Arekipa je sjajna!!!

Ovde spavamo samo jednu noć – šteta! A ukoliko prihvatimo ono što smo čuli – ako je Lima španska duša Perua, a Arekipa indijanska, i Jovanu i meni se definitivno više dopada ova indijanska duša!!!

Utorak, 22 juli

Ujutro smo nakon doručka, u trpezariji, koja je gledala na sjajni Trg oružja koji je bio prosto okupan, apsolutno čist i uredan od noćašnje gužve, seli u autobus i krenuli.

Sve je počelo za nas vrlo interesantno i egzotično, jer je na samom

početku puta krenula priča o koki. Naime, već na izlazu iz Arekipe smo zastali u jednoj prodavnici gde smo kupili listove koke. Koka navodno pomaže organizmu u savladavanju velikih visina. Žvaću je svi, od vrlo mlade dece do sasvim starih ljudi. Peruanci su vezani za koku, oslonjeni na nju. Vlada je pokušala da zabrani njenu upotrebu, jer je to ipak vrsta droge (ceo problem je išao čak do Ujedinjenih nacija), medjutim apsolutno bezuspešno. Ona se i dalje koristi u ogromnim količinama – čak se kaže da Peruanici bez nje ne bi niti mogli, niti umeli da žive. Od koke se pravi svašta - čajevi, bombone, pekmez, keksi, razni napici...

Prolazimo Kolka dolinom koja ima oko 100 klimatskih zona. Ona je

izuzetno bogata, i to ne samo kvalitetnom i plodnom zemljom, nego je ovde razvijeno i rudarstvo – ovde se vadi srebro i razno drago kamenje, a jezuiti su ga u svoje doba odnosili na vrlo originalan način - ponosno hodajući stvaljali su ga u šuplje štikle svojih cipela. Što se životinjskog sveta tiče, ovde žive lame, zatim pume, žive divlje mačke, zatim škorpije, ali ne one velike i opasne, risovi, lisice, vukovi, kao i veliki broj raznovrsnih ptica.

Naredna dva sata smo se vozili stalno uzbrdo. Posmatramo dalje

crvene, terakot prizore Anda. Posebno lepo izgledajuju vulkani, kojih je ovde mnogo i vrlo su fotogenični.

Na našoj najvišoj tački (4 910 m), ja nisam ni izašla iz autobusa, jer se baš nisam dobro osećala. Rozaria - vodičkinja mi je dala vatu natopljnu alkoholom, to sam stavila pod nos i bilo mi je lakše. Mesto se zove Patapampa, i za razliku od tibetanske Šigule (5.300 m) gde se nalaze zastavice, ovde se, kao zahvala Bogu, nalazi poredano kamenje.

3

Kraj današnjeg putovanja je mesto Chivay, koje se nalazi na 3 650 metara nadmorske visine. To je najveće mesto Kolka doline, glavno selo cele Kolka provincije, koja ukupno ima 16 sela.

Prvo smo otišli na ručak u jedan restoran u samom centru mesta, nakon čega smo krenuli u zajedničku šetnju.

Sreda, 23. juliJutros u šest smo doručkovali i već u pola 7 seli u autobus i krenuli

na put. Danas je u planu posmatranje leta kondora. Kažu da Kolka dolina kojom prolazimo posebno lepo izgleda u aprilu i

maju, jer je u tom kišnom periodu sve zeleno i predstavlja jedan ogroman zeleni tepih. Onih pominjanih 100 vrsta klima danas se najbolje moglo videti, jer je praktično svaki delić ove velike doline imao različite zasade.

Definitivni klimaks današnjeg putovanja je bilo Kondorov krst. Uopšte oduševio nas je celi ambijent – kristalno plavo nebo, toplo

sunce, stameni, svečani Andi i te ogromne ptice – č u d e s n o!!! A kada smo seli u autobus, zasvirala je čuvena pesma Kondorov let. Dakle doživljaj je bio potpun!

U povratku smo posmatrali tapai - čuvene terase Kolka doline.

Izgledaju kao jedan veliki pravilni ornament, i svedoci su spretnosti starih Peruanaca (prevashodno Indijanaca) za poljoprivredu. Četvrtak 24. juli

U 7 sati ujutro smo krenuli prema jezeru Titicaca, odnosno prema gradu Puno. Benito, naš novi vodič, je odmah naglasio da se sada nalazimo u zemlji Ajmara indijanaca.

Posetili smo jednu porodicu Ajmara, ljude koji žive na 4000 metara nadmorske visine i bili posluženi domaćim specijalitetima – kuvanim krompirom koji smo sami gulili, sirom (interesantno je da prave samo kravlji sir – kulturu pravljenja sira su doneli Španci). Specijalitet je kuvani krompir sa prelivom od zemlje – Jovan je probao. Hm, nije bio baš oduševljen.

Nakon oko sat vožnje ušli smo u grad Puno, koji leži na malom

Titicaca jezeru, naš hotel „Sonesta Posada del Inca“ je baš na obali jezera.Dan polako gasne i noć počinje obavijati najviše planinsko jezero na

svetu.

Petak, 25. juli Danas rano plovimo brodom po Titicaca jezeru. Obučeni smo

adekvatno, znači puno slojeva, slojeva, slojeva... Za danas je vodič najavio prilično naporan dan.

Prvi deo vožnje trajao je oko 20 minuta, kada smo stigli na ostrvo Uros, zapravo tako se zove „arhipelag“ plutajućih ostrva koja se ovde nalaze.

Kompletna ostrva su napravljena od trske tortora, koja ima izuzetno debelo korenje, koje domoroci režu u kocke i te kocke predstavljaju fundament za gradnju ostrva. U te kocke se ubada vrsta motke, na koju je kanapom pričvršćen kamen koji se baca na dno jezera i koji predstavlja

4

sidro. Tako da celo tlo njihovog ostrva pluta i nije čvrsto vezan za dno jezera. Na te kocke oni slažu nasečenu tortora trsku, debljine oko metar, i na tome grade, opet od iste trske kuće. Medjutim, te kuće nisu trajne, nego im je vek najviše jedna sezona, kada se usled vlage raspadaju, i moraju se graditi nanovo. A to domorici svakog novembra, na početku kišne sezone i čine! Mi smo ušli u neku od tih kuća, sve je vrlo sredjeno i uredno, ali je vlaga strašna. Neverovatan je osećaj kada se hoda po „zemljištu“ ispred kuće – sve je mekano, mekano, ljuljuškavo, kao da se hoda po vodenom krevetu – noga utone po 20-ak santimetara.

Sledila je je vožnja duga 2,5 sata do ostrva Takile nakon čega smo se stazom dugom 400 metara popeli oko 200 metara. Ostrvo Takile je jedino mestu u Latinskoj Americi gde muškarci pletu. A zašto? Postoji teorija da su oni koncentrisaniji –sve motive rade iz glave i potpuno se moraju usredotočiti na to što rade. Žene to ne mogu, one imaju mnogo va va, dakle puno dece, oko kojih moraju da vode brigu.

Za sve na ostrvu koka znači život. Ona je ovde skupa, jer se tu ne proizvodi, ali je i muškarci i žene uzimaju konstantno, jer bez nje jednostavno ne bi imali dovoljno snage za rad. Što se alkohola tiče, njega konzumiraju uglavnom muškarci, a žene tek od neke 40. godine, jer u periodu od 17. do 40. godine radjaju decu.

S obzirom da je sveta – Sv. Jakov, na seoskom Trgu oružja je slavlje. Bilo je puno, puno sveta, masa domaćih i masa turista, puno ljudi iz državne uprave, bio je sveštenik. Nakon slikanja i muvanja po trgu, opet smo krenuli uzbrdo kroz uličice tog mesta, da bismo stigli do jednog restorana gde je na terasi bio za nas postavljen dugački sto. Ovde smo ručali gledajući na plavetnilo velikog jezera i čamce u lučici ispod. Sunce je bilo toplo, plavo jezero ispod, a plavo nebo tako blizu (ovo je bilo na visini od malo više od 4 000 metara) - sve je delovalo nekako nestvarno, kao da smo u nekom drugom vremenu, na nekom velelepnom, vanzemaljskom mestu!

Nakon ručka spustili smo se do lučice, i to preko 450 stepenika – kamenih blokova različitih veličina i visina. Uz put smo naišli na još neke restorane i kafee, ali i na prodavce suvenira.

Subota, 26. juli

Jutros smo krenuli na putovanje prema gradu Cusco, koji se smatra srcem Kečua (Inka) carstva. Put treba da traje oko 7 sati. Stigli smo kasno posle podne. Smešteni smo u lepom hotelu Jose Antonio, u relativnom centru grada (10-15 minuta hoda do Trga oružja).

Nedelja, 27. juliNaše aktivnosti su danas počele vrlo rano, oko 5 sati i završile 28.

jula u 1 posle ponoći. Ali, vredelo je! Posetili smo čuveni lokalitet Machu Picchu (Maču Pihču) i sve je bilo fantastično –prilično naporno doduše.

Machu Picchu je glavna turistička atrakcija ovog dela Perua, ali i celog Perua generalno. Izgradjen je negde oko 1460. godine i zvanično napušten stotinu godina kasnije .

Vožnja panoramskim vozom od Kuska do Akvas Kalientesa – mesta podno Maču Pihča trajala je četiri sata, gde smo kupili neki mali provijant (keksiće, bananice...) i manjim autobusom se oko pola sata vozili kroz

5

najbožanstveniju prirodu koja se može zamisliti. I stigli do čuda zvanog Machu Picchu.

Grad je imao oko 1000 stanovnika, pa se postavlja pitanje kako su se smetili u 130 kuća, koliko ih je sada restaurirano. Odogovor je da ceo M.P. još nije ni otkopan - on je mnogo veći i prostire se na znatno širem području, tako da su u toku radovi na iskopavanjima, u kojima učestvuje i naša vodičkinja.

Obišli smo ga u potpunosti. Obilazak lokaliteta je trajao skoro tri

sata. Na izlazu je svako ko je hteo (a ja jesam) mogao da udari u pasoš pečat sa datumom da je posetio ovo svetsko čudo.

Uveče smo u Akvas Kalientes večerali i vozom krenuli natrag. Uz kombinaciju sa autobusom u naš hotel u Kosko stigli smo u 20 minuta do 1. Već je ponedeljak, 28. juli - u ovoj zemlji nacionalni praznik.

Ponedeljak, 28. juliDakle, 28. jul – Dan nezavisnosti Perua. Nakon doručka sa

vodičkinjom Vanesom smo peške otišli do Trga oružja gde se nalazi katedrala, gradjena od 1560. do 1650. godine na temeljima inka hramova. U njoj je skoro sve izradjeno od kedra – oltar skoro ceo, sem jednog dela, koji je od ebanovine. Smatra se najlepšom katedralom u Peruu.

Ispred crkve nas je čekao autobus kojim smo otišli do lokaliteta Saksaj-huaman-a (u prevodu znači nešto kao „glava pume“). Ponovo smo se divili velikim monolitima, maestralnom gradjenju zidova...

Zatim smo posetili Belog Hrista, koji se nalazi iznad Koska, i koji je manja verzija Korkovada iz Rija.

Utorak, 29. juliS obzirom da smo doručkovali već oko 7 sati, Jovan i ja smo napravili

jedan „đir“ po Kusku i upoznali ga sa neke, malo drugačije strane – uglavnom grad je mnogo lep i potpuno nam je jasno zašto ga je UNESCO proglasio svetskom kulturnom baštinom.

Tačno u 10 sati krenuli smo put aerodroma i avionom kompanije LAN za 30 minuta stigli u Puerto Meldonado Dočekala nas je temperatura od +30 stepeni, uz izuzetno veliku vlagu.

Na obali reke Madre de Dios smo se ukrcali u dugački, uski, relativno primitivni, ali udobni čamac s motorom i nakon 35 minuta vožnje stigli smo do lodge-a Corto Maltes.

Od reke se penje napravljenim, drvenim stepenicama do glavne zgrade lodge-a. Na terasi sa puno ležaljki dočekao nas je prelepi sok od cedjenog voća, nakon čega je usledio ručak. I po kvaliteti hrane i po tanjirima i po načinu serviranja vidi se da je gazda Francuz. Sve je bilo vrhunsko.

Za odmaranje smo imali 40 minuta, nakon čega smo sa vodičem krenuli u dvočasovnu šetnju po džungli.

Videli smo nekoliko kajmana, po povratku nam je vodič na jednom drvetu pokazao tarantulu, a zatim smo večerali. Vrativši se u naš bungalov, legla sam u ljuljašku-ležaljku na terasu. Konačno je malo

6

zahlednelo, jer koliko god je bilo hladno proteklih dana, i koliko god smo bili željni sunca i topline, toliko smo se danas dobrano naznojili.

Ovde je vrlo lepo, pogotovo sada kada više nije pretoplo – zrikavci „urlaju“, papagaji lete, are šetaju, sve je puno cveća ... i pomalo liči na raj. Struja je na akumulator, ima je od 17,00 do 22,30 sati. Ujutro se uključuje u 7,00 (tako rekoše) Sreda, 30. juli

Jutros je budjenje bilo predvidjeno za pola 6 da bismo stigli do mineralnog solišta zelenih papagaja. Radi se zapravo o malom jezercu i bradašcu bogatom solju i nekim mineralima, potrebnim malim, zelenim papagajima za probavu. Dakle, došli smo da posmatramo te zelene papagaje, koji se kao plašt spuštaju na mineralnu stenu i kljuckaju je.

Nešto pre 11 smo se ukrcali u naš čamac i krenuli rekom Madre de Dios nizvodno, prema Ostrvu majmuna.

Na Ostrvu majmuna smo prvo prošli kroz peskovitu plažu, a zatim smo kroz okgoman šaš stigli do velikog, velikog gvozdenog drveta (enormnog!!!) i tu na jednu veliku rešetku postavili male bananice kao mamac za majmune. Čekali smo dugo, ali oni su se ipak pojavili (radi se o kapucinerima, kojih ima smedjih i crnih), pojeli te bananice, malo se muvali, mi smo ih slikali, i to je bilo to.

Istim putem smo se vratili do našeg čamca. Jovan i ja smo otišli u lodge, dok je ostatak naše grupe izašao na izlazu ispred, u nacionalni park da vide lagune, ali i malo napornije prošetaju, što Jovan nije hteo s obzirom na koleno, a ja oberučke prihvatila. Mi smo ručali u lodge-u, lokalni specijalitet u palminom listu, divno odspavali skoro dva sata i svojski se odmorili. Slikali smo cveće; tukan i ara su jeli iz Jovanove ruke, rečju bilo je vrlo ležerno i lepo.

I evo nas na obali reke Madre de Dios - sunce zalazi. Nebo je čarobno. Sa leve strane u daljini trepere svetla grada Puerto Meldonado.

Danas još imamo neku svečanu večeru, koje je poslednja zajednička

večera na ovom našem putovanju! Četvrtak, 31. juli

Jutro je i mi već potpuno spakovani sedimo na terasi našeg lodge-a u društvu velikog papagaja i još malo uživamo u ovim čudesnim zvucima, u zelenilu prašume, letu leptirova svih boja i veličina, šumu reke... – zaista malo podseća na raj, onakav kakvim ga obično zamišljamo!

U Puerto Meldonadu smo otišli do tržnice, prošetali i videli razne vrste voća i povrća - neke čudne vrste krompira, razne vrste pirinča, nekoliko vrsta brazilskog oraha...

I – ćao peruanska Amazonio! Na aerodromu u Limi nas je dočekao isti vodič koji nas je i otpratio

na naše putovanje, i evo nas ponovo u hotelu Jose Antonio - gde smo se oprostili od ostatka grupe – od sada svako ide svojim putem – mi sutra ujutro za Caracas, Frankfurt, Beograd.

7

Na večeru smo otišli u tržni centar u Mirafloresu, gde sve vrvi od sjajnih restorana, ali nismo našli ni jedan koji priprema morske praščiće (na Jovanovo zadovoljstvo), tako da će mi to iskustvo ostati za, daj Bože, sledeći dolazak u Južnu Ameriku. Morali smo se zadovoljiti klasičnim stekom u restoranu sa bajnim pogledom na Pacifik. Petak 1. avgust

Jutros smo u Limi doručkovali već posle 6,00, i već u 7,00 sati taksijem otišli na aerodrom, gde smo odmah čekirali stvari za Beograd.

Let do Karakasa je trajao 3,5 sata (koje smo uglavnom prespavali) i bio je miran i ugodan. Ponovo smo leteli venecuelanskom kompanijom TACA. U Karakasu je temepratura +32, što je veliki kontrast u odnosu na jučerašnje vreme u Limi, gde smo uveče imali na sebi mnogo slojeva garderobe.

Uzeli smo bording karte za veliki let (Karakas – Frankfurt), koje su nas već čekale, ali i za dalje - Frankfurt – Beograd, tako da se kuća već definitivno nazire.

Za Frankfurt smo poleteli sa 10-15 minuta zakašnjenja, ali smo to nadoknadili tokom puta.

I u Beograd smo sleteli na vreme, na vrlo visoku temperaturu (+32 stepena).

I eto, to bi bilo to!Peru je divan - oduševio nas je! Mnogo, mnogo nam je bilo lepo!

I kao i svakog leta ja konstatujem „ovo mi je bilo najlepše putovanje!“ Dobro je da je tako, jer verovatno „ono najlepše“ tek treba da dodje – nagodinu, godinu nakon ?!?

8