1subota / nedelja, 18–19. mart 2017. Naš bestseler / DOSIJE

Foto

grafi

je: M

edija

cen

tar

Tragedijajednog naroda

Mom~ilo \orgovi}

[ta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv se

be

u razgovoruučestvovali

Nikola Samardžić

Nenad Prokić

Mihajlo Pantić

Petar V. Arbutina

Momčilo Đorgović

Radivoj Cvetićanin

danasov autor glasnikov bestselerokrugli sto povodomtrećeg izdanja

Okrugli sto Danasa, Medija centar Beograd, 7. mart 2017.

subota / nedelja, 18–19. mart 2017. Naš bestseler / DOSIJE 3DOSIJE / Naš bestseler subota / nedelja, 18–19. mart 2017. 2

1. Moj sukob interesaĐorgović moje skromno ime spominje u drugom

retku uvoda u knjigu. Kaže da sam mu predložio da na-piše seriju tekstova o memoarima državnika i pisaca. Toje tačno. Neobično je u našem srpskom svetu da ti nekoprizna zaslugu, ma bila ona i ovako beznačajna kakva jemoja. Đorgovićeva velikodušnost nije, mislim, samo izrazvaspitanja i moralne discipline koju svako vaspitanjezahteva, nego je – verujem: više nego bilo šta drugo –ona izraz samosvesti o sopstvenim mogućnostima. Zah-valjuju se veliki, nikad mali.

U izvesnom, strožem smislu, moje bi sudelovanje naovom okruglom stolu bilo, dakle, nekakav sukob interesa.

Što to ipak nije slučaj, stvar je vrlo prosta: moje učešće,što se ove knjige tiče, počinje i završava se u onome spo-menutom njenom drugom redu, i u one tri reči zahval-nosti koje dovoljno opisuju moj udeo. Sve je ostalo, da-bome, slava Momčila Đorgovića.

I sad kad sam, sam, ovako sebi razvezao ruke, uzi-mam i slobodu da pred nekoliko profesora, iznesem pargledišta o Đorgovićevom naporu.

Najpre: to je napor nesvakidašnji. U fizičkom smislučak – to je čitanje brda knjiga. U autorskom smislu – toje ispisivanje stotina stranica teksta. U moralnom smislu– to je zauzimanje jedne izrazito lične pozicije premaljudima, događajima i naciji.

Važne su mi ova druga i treća stvar. Najpre, ova knjiganapisana je jednim stilom i jezikom za kojeg ne znam da liga je ovakvoga bilo kod nas, u našem novinarstvu. Hrvati su

ovakvu eruptivnost iskaza koja se sreće kod Đorgovića našliu Krleži, i, kad je o novinarima reč, kasnije u Denisu Kuljišu.Možda će drugi učesnici ovoga razgovora ukazati na to koje Đorgoviću u tome smislu predak u našem pisanom na-sleđu. Pada mi na pamet Pera Todorović, Đorgović ga spo-minje, od njega je i počeo ovaj veliki svoj rad, od njega je uzeonaslov serije koju je pisao za Danas. Ako se ispostavi da je tako,nema razloga da ne bude zadovoljan: ne može biti u boljemdruštvu. Pera Todorović je primer dobroga pisanja.

Druga stvar je još složenija od prethodne: koja je toistorija koju je Đorgović pokušao da ispiše. Ja govorimda je to jedno novo čitanje prošlosti, ali, koliko sam razu-meo Đorgovića u našim razgovorima, on nije sklon da toprihvati. Svako vreme to ima, to novo čitanje prošlosti, itu nema odgovora – misli on – na zagonetku njegovoga

poduhvata. On je tu, evo mu pitanja za komentar. U sva-kom slučaju, on je prevrnuo mnoga saznanja, i osvetlioljude i događaje na načine koji do sada nisu bili prakti-kovani. I naročito brutalan bio, recimo, kod Rodoljuba Čo-lakovića, ali zašto da ne, i kod Svetozara Markovića.

2. Hegel

Đorgović nije prvi put u istoriji. Raniji njegovi radovii interesovanja kazuju da mu je to sfera kretanja. Pisaoje o Đilasu, pisao o Rankoviću, njegove proze („Srpskivalcer“) nikad nisu bez istorije. Ne mogu bez istorije. Onne može bez istorije.

Ali: uvek se nekako u javnim debatama postavi pitanje nje-govog profesionalnog statusa. To: novinar, to: on je novinar,to se javlja kao problem. Mi smo pomalo prokažena profe-

sija, mi ne smemo ono što drugi koji imaju pero u ruci, smeju.Ali, ja bih rekao da je on negde tamo gde Herman Broh odre-đuje naš ljudski trenutak: ni više novinar ni još istoričar. To jeza mene Đorgović. Kao da ni jedno ni drugo ustvari neće dabude. Ali, šta onda hoće? On hoće da bude esejist. „Čudoeseja“, koje otvara neograničene mogućnosti i formate in-terpretacije, on je uzeo za sebe u ovoj knjizi, ali ne kao čudoproizvoljnosti nego kao čudo produbljenog, višestranog,ambivalentnog istraživanja, kao čudo avanture duha.

Ja hoću da vam kažem i sledeće: Đorgović je novinarkoji čita Hegela. Koji je čitao Hegela. Možda jedini novi-nar u Srbiji koji to radi. Miša Vasić možda još, i niko ve-rujem više. O sebi neću da govorim.

Neću ovim da opsenim prostotu. Nije to stvar nekognovinarskog kompleksa i snobizma. Hegel tu nije slučajno.On je izgleda Đorgovića mnogo čemu naučio. Pre svegatome, da stvari nemaju kraja, i da se mogu i moraju uvekgledati dijalektički, i samo dijalektički, i nikako drugačije.

U tome ću smislu nešto dodati: kad Đorgović otkrivaneku stvar on je ne otkriva kao recimo naš mlađi kolega

Bazdulj – tako, naime, kao da je svet prvi put vidi ondakad ju je on prvi put video. Đorgović priznaje - to seoseća, kad se on čita - da je on stigao posle drugih, alida ima da kaže nešto drugo. I to drugo, govorio je uknjizi dugačkoga naslova „Tragedija jednog naroda - štaljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe“. Sećam se naovome mestu - opet, verovatno, ne slučajno, jednogĐorgovićevog teksta o tome kako je sreo Radomira Kon-stantinovića na Kalenića pijaci, i kako žali što mu nijeprišao. Prišao mu je, rekao bih, sad. Đorgović je bio uraznim društvima, ali se sasvim prirodno oseća i u ovome,društvu „druge Srbije“ iz čijeg je duha pisao ovu knjigu.

Kod nas nema Pulicerove nagrade. Znam mnogeknjige koje su je dobile. Da je kod nas ima, ne vidim kojabi je knjiga mogla dobiti pre Đorgovićeve. I to će bitiposlednja adoracija kojom ću ga večeras okititi, za ovimokruglim stolom. n

KAD BISMO IMALIPULICERA

Radivoj Cvetićanin

Ja hoću da vam kažem isledeće: Đorgović je novinarkoji čita Hegela. Koji je čitaoHegela. Možda jedininovinar u Srbiji koji to radi.Miša Vasić možda još, i nikoverujem više. O sebi nećuda govorim.

Neću ovim da opsenimprostotu. Nije to stvarnekog novinarskogkompleksa i snobizma.Hegel tu nije slučajno. On jeizgleda Đorgovića mnogočemu naučio. Pre svegatome, da stvari nemaju kraja

Retki su incidenti u publicistici i primenjenoj knjiže-vnosti koji podstiču značajnije iskorake u smislu ko-lektivne samospoznaje zasnovane na pretresanju lič-

nosti čija su dobra dela, ili ona tome suprotna, slučajno ilinamerno odbačena. Beogradska intelektualna čaršija jemočvara kojom pljuskaju pisci bez fabule i pesnici lošihnamera, neprijatelji razvijenog sveta, tržišta i kapitalizma,nauke i racionalizma, prosvetiteljstva i individualizma,mahom stručnjaci za proizvodnju, prikrivanje ili glorifika-ciju genocidnih radnji u kulturnom ili biološkom inženje-ringu. Taj mainstream tek povremeno dopušta razgrtanjeprošlosti koje nudi ono razumevanje lepog i ružnog, pri-branog i mahnitog, suludog, koje je obično proskribovanou Politikinom kulturnom dodatku, provincijalnim režijamaNIN-ove nagrade, na ludačkim tribinama Kolarca, u hipe-rinflaciji nagrada, u šarenicama javnog servisa. Ovde nemislim na tragediju bilo koga usamljenog, nesrećnog, ne-shvaćenog genija, toga će u XXI veku biti sve manje zah-valjujući demokratizaciji globalnih komunikacija, bez ob-zira na njihovu banalnost i mehanizme bazične alijena-cije. Ovom kolekcijom domaće i strane memoaristike, slu-žeći se primerima koje je birao zahvaljujući njihovom zna-čaju i sposobnosti da pamte, i tumače, Momčilo Đorgovićusredsredio na osnovne struje stihije koja je jedan kolek-tiv učinila zapuštenim, nesrećnim i neuspešnim, utolikoda su se propuštali i najpovoljniji trenuci, najvedrija vre-mena, kako bi se napor promena ulagao u budućnost du-hovnih i kulturnih inovacija.

Đorgovićev poduhvat je institutski. To ne znači da suinstituti propali. Pojedinac je ponekad moćniji od kolek-tiva. U sredini u kojoj su vreme i trud obesmišljeni, tako dase izlivaju u kaljugu besmisla i uzaludnosti, ipak ostaje ot-voreno pitanje, kako je moguće ispisati ovolike stranicebez propusta, i ustezanja, da se svakoj činjenici, pojavi,stavu, mišljenju ili celovitoj ličnosti, dodeli mesto u pro-šlosti s jednim posebnim smislom, sa ulogom koja preva-zilazi trajanje jedne generacije i jedne epohe? Pre više oddecenije advokat Dragoljub Todorović je u Knjizi o Ćosiću ra-skrinkao ne samo pojedince, poltrone jednoga patetičnog,polupismenog manipulanta, nego i celu intelektualnu iumetničku interesnu grupu, zanemarivši njihovu raskošnu,pompeznu erudiciju, talente i društvene skorove. Ne samozbog skromnog učinka u odnosu na potencijale potrošeneu čaršijskim intrigama, cinkarenju, po slavama i zborovimanacionalne propagande, on ih je osvetlio pre svega kao

moralne patuljke gromoglasne etičke retorike, zaverenikeprotiv otvorenog društva, slobodne države i svakoga hra-brog mišljenja, svojevremeno okupljene, pod budnom paž-njom i sa odobravanjem tajne policije, u nekom ćumezu Si-mine 9a. Ova prilika, koju su omogućili Službeni glasnik inovine Danas, da se o Đorgovićevoj knjizi razgovara presvega u svetlosti aktuelnih nedoumica u politici i kulturi,podseća da je Todorovićeva knjiga bila proskribovana, kaoprevratnička, verovatno i pre početka njenog promišljanja.

Možda se Đorgović ne bi saglasio s mojim utiscima,nakon čitanja koje sam proveo u iznimnom zadovoljstvu, jošna stranicama ovih novina. Učinilo mi se, pre svega, da Đor-gović prati jedno nerazumevanje, koje se smenjuje dece-nijama i pokolenjima, onog sveta koji, u srpskoj vizuri stal-nog i jedinog krivca, proizvodi korisne viškove u ekonomiji,individualnom razvoju i slobodnoj kulturi, umesto u pukojdemografiji. Nerazumevanje sveta stvarnih međunarodnihodnosa, finansija, tržišta, nauka i otvorenog mišljenja. Uka-zao je, zatim, na nesposobnost da se institucinalno obje-dini značajniji prostor, u večnom i ukletom traganju za dr-žavom koja je ne samo velika, nego i ultimativna u smislupreuzimanja odgovornosti za svaku društvenu grupu i sva-

kog pojedinca. Dva puta je srušena Jugoslavija, koja je, bezobzira na bilo čiji stav i mišljenje, bila fizički i politički razvi-jenija tvorevina od svake, stvarne ili imaginarne velike srpskedržave, a bila je i srpska država. Nerazumevanje potrebe zaJugoslavijom, i te široke političke ideje, bilo je ravno nera-zumevanju svakog razvijenog i uspešnog sveta. U mikro-kosmosu balkanskih međusobica, i odbijanju svake različi-tosti, ili njenome maksimiziranju, potencirala su se uverenjada su svi susedi, bliski narodi i narodnosti, isti, homogeni,zauzeti isključivo sopstvenim zlom i lošim namerama u od-nosu na srpsku integrativnu i pandursku maticu. Integra-tivni nacionalni činioci ostale su snage bezbednosti koje su,umesto da brane državu, naciju i teritoriju, bile uzrok poli-tičkih kriza, lomova i prevrata u svakoj generaciji, činilacrata, agresije, stranog podaništva i izdaje. Uvrstio bih u po-menutu matricu i kult Aleksandra Rankovića, verovatno slo-

žen, slojevit, bez obzira na Đorgovićeve stavove, naročito ometodologiji njegove smene, podmukle i kukavičke, ali jeona bila u harmoniji s praksom terora i zločina njegove, ujednom periodu lične organizacije naoružanih, besprizornihi sistemski podsticanih ubica i psihopata.

Važne pojedince rušile su sopstvene Utopije, i kad bi seuspešno razvijale. Najdublji mislioci, najvažniji pojedinci,posrtali su u stihiji promena koje nisu razumeli, ili za njihnisu bili spremni. Slobodan Jovanović, osnivač Srpskogkulturnog kluba, svojom novom srpskom politikom pri-premao je jedno novo zlo, poništivši sebe samog i sva svojaprethodna ostvarenja, zasnovana na uverenja o slobodipojedinca. Da bi na najavu opštijeg, ubitačnijeg zla, odmahzatim napustio naciju kojoj je prethodno, bez obzira nasvoja znanja, i ne pitajući je, dodelio novu, važnu ulogu, ipobegao s državnim zlatom preko mora. I najdublji umovi,u sumi opšteg nereda, koju je vreme neumitno nanosilo,postajali su marionete u igri senki u kojoj se odvija onapovršinska, zvanična istorija beščašća. Svaka generacijaimala je svoje nulte tačke, uverena u prokletstvo diskon-tinuiteta. Nijedna nova generacija na tim tačkama nije bilau stanju da prepozna one kodove prošlosti koji su ponovo

usmeravali u apsurd i bespuće. Poslednji memoarista, kojii nakon smrti pripada i ovome vremenu, Borislav Mihajlo-vić Mihiz proveo je u Rovinju, Đorgović je izračunao, punihšest godina, od sirotinjskih, proleterskih para, uloženih uelite i sve njihove besove, i u tom Rovinju nije naučio ništa,a tumačio je i dramaturgiju neuporedivo složenijih svetskihprocesa, dok je decenijama sa udbašima i njihovim aka-demskim dodacima lamentirao o srpstvu i gluposti.

Ogromna je dokumentarna vrednost Đorgovićeveknjige, ali ujedno i ona, da se ovakvim pojavama, ovakvimkulturnim incidentima, potiru, obezvređuju, sva navedenaopšta mesta. Perspektivne vrednosti, koje se pridaju pro-šlosti, zapravo mogu biti u svemu nove, nepredvidive.

Autor je profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu i kolumnista Danasa

Đorgovićev poduhvat jeinstitutski. to ne znači da

su instituti propali.pojedinac je ponekad

moćniji od kolektiva

Greške plaćene depresijom Nikola Samardžić

Slobodan Jovanović, osnivač Srpskog kulturnog kluba, svojom novom srpskom politikompripremao je jedno novo zlo, poništivši sebe samog i sva svoja prethodna ostvarenja, zasnovanana uverenja o slobodi pojedinca. Da bi na najavu opštijeg, ubitačnijeg zla, odmah zatim napustionaciju kojoj je prethodno, bez obzira na svoja znanja, i ne pitajući je, dodelio novu, važnu ulogu, ipobegao s državnim zlatom preko mora. I najdublji umovi, u sumi opšteg nereda, koju je vremeneumitno nanosilo, postajali su marionete u igri senki u kojoj se odvija ona površinska, zvaničnaistorija beščašća. Svaka generacija imala je svoje nulte tačke, uverena u prokletstvodiskontinuiteta. Nijedna nova generacija na tim tačkama nije bila u stanju da prepozna onekodove prošlosti koji su ponovo usmeravali u apsurd i bespuće

Ogromna je dokumentarna vrednostĐorgovićeve knjige: Nikola Samardžić iMihajlo Pantić na Danasovom okruglom stolu

4 DOSIJE / Naš bestseler subota / nedelja, 18–19. mart 2017. 5subota / nedelja, 18–19. mart 2017. Naš bestseler / DOSIJE

„samo vitandrčite

prokiću o tomvašem

kosmopolitizmu,završićete kao

srpskinacionalista“,

rekao mi jemihiz dok je

znalačkisreĐivao moj

studentskikomad zaizvoĐenje

ispred TVoG nosateši, jer je sapiens i na drugim mestima planete ovakav,genocidno biće, samo malo organizovaniji. Srbija ipakšlajfuje u mestu više od ostalih, profitni patriotizam je ra-zara više nego svi spoljni neprijatelji, nezahvalni smo, dr-žava nam je crna berza, ne pamtimo ništa, zabašurujemosvašta i uvek su nam drugi krivi za sve naše gluposti i gre-ške. Za neverovati je da smo stanovnici Centralne Evrope.

Dok sam bio poslanik u srpskom Parlamentu, u bi-blioteci Skupštine Srbije sam se sapleo o rukom pisane nafinom pelir papiru, zapisnike sa zasedanja vlade sa Krfu.Nulta istorijska vrednost se gazi na podu. Naručio sam vr-hunske kožne klasere u knjigoveznici Dositej Obradovićpreko puta Dvora i račun isporučio predsednici Parla-menta. Interes države je uvek ovde bio isključivo interes

određenih pojedinaca, po pravilu halapljivih i gramzivihiznad svake ljudske mere. Sve ostalo je bio čisti nemar.Đorgović izuzima umetnike, kaže da su oni najbolje što jeSrbija dala. Ali, proveo sam ceo život s njima, ništa nisu dru-gačiji. Neke od njih je velika čast ne poznavati.

Svet izdavaštva je veoma zahtevan. Morate da učiniteda knjiga bude primećena. Ovde se uspelo u tome: naslovje tipično ljigavo deseterački, a onda vas džiu džicu pod-naslov tresne o zemlju. Ta napetost izaziva radoznalost ikod onih koji ne podnose da voliš svoj narod tako što gagrdiš. Taj posao je zapravo u Srbiji bio oduvek najopasniji.Sećam se osnivanja Beogradskog kruga: Rade Konstanti-nović je sedeo do mene i u jednom trenutku me je uh-vatio za ruku, nagnuo se ka meni i prošaputao: „Nenade,

nama svima ovde igraju glave na ramenima“. Mislio sam‘ajde matori, čemu takva preterivanja! Ali, nama jesu igraleglave na ramenima i još uvek nam igraju. Da sam imao ujednoj knjizi sakupljene sve ove sudbine ne bih osnivaoBeogradski krug, Forum pisaca, ni Liberalno demokratskupartiju. Gledao bih svoja posla.

Narodnjaštvo ubija sve u Srbiji, ono nas redovno bacana oltar najgluplje politike, na čelu sa narcisima, i levim idesnim, koji su svi do jednog oboleli od solipsističke inf-lacije, od uverenja da su centar sveta. Njihova sujeta smrdikao tvor, kaže Đorgović. Objavljuju ratove a ne umeju daih vode, sklapaju mir a ne umeju da ga sklope. A hoćebedni sve.

Ali, niko se bekstvom od politike u Srbiji nije od poli-tike i spasao. Evropska unija je, kao i Jugoslavija - utopija,ali svaka utopija je bolja od naše sitne mere. Mada, izemti uniju kojoj je Nemačka na čelu, a iz koje Britanija izlazi.Period pod Titom je period našeg najvećeg prosperiteta,jer komunizam je ipak velika svetska ideja. A svet ideja jeu našim krajevima uvek bio tanak. Svoje nismo imali, akad smo ih imali bolje da nismo. Evo nas u Srbiji poružnelojod ratova, i dalje s lažnim patriotama na vlasti. Od 25 bu-kača na Brionskom plenumu 13 su bili Srbi. Ko je kriv,draga domovino?

Nedavno su mog prijatelja Slovenca iz partizanske po-rodice, nagovarali da se kandiduje za gradonačelnikaNovog mesta. Rekao je da će njegov prvi akt kao grado-načelnika biti da se novi put između Otočca i Novog mestanazove imenom Aleksandra i Slavke Ranković. To će uči-niti u znak zahvalnosti prema njima, jer je Slavka rodomiz Novog mesta i kada je rađen put Bratstvo-Jedinstvo pr-vobitna zamisao je bila da ide dolinom Save, kao i želez-nica. Slavka je naterala Leku da protera put kroz Novomesto. Da to nije učinila, nikada ne bi bilo privrednog gi-ganta Krke, ne bi bilo Revoza (IMV) koji je pravio Renaultautomobile, ni mnogo čega još, a Novo mesto bi bila obi-čna kmetija. Mom prijatelju su naravno rekli da je lud, nisuga birali za gradonačelnika, ali ja mislim da je on samodrugačiji. I zato je moj prijatelj. Ni prema kome nismoimali poštovanje, nismo nikada imali dostojanstvo. Kruna,crkva, Centralni komitet, vođa, rusofilstvo kao peta ko-lona i kao endemska bolest sve zajedno sa detetom u En-gleskoj i mercedesom u garaži, sama puka laž i ulizištvo.Izdajica sam jer dajem prednost engleskom parlamen-tarizmu zato što od Cromwella nije imao diktatora, a tra-žiš da glasam za tebe jer voliš Rusiju više od svoje zemlje.A i od te ljubavi ti je jača sposobnost da svoju zemlju opu-stošiš i pokradeš. To je od nas načinilo retardiranu regijui tako smo postali kovači lažnog novca. I još zahtevaš pravoza sebe da ti sve oprostimo samo zato što nam sve saop-štavaš kroz ružičastu dioptriju domoljublja.

Najlepša misao u ovoj knjizi je ona Žarka Vidovića, isto-ričara umetnosti, koji je rekao: ne postoji istorija umet-nosti, postoji samo umetnost, jedna i večna, jer umetnostje van istorije, van politike. Da su naši političari to umelida primene na život i političku istoriju, ovu knjigu Đor-gović ne bi ni napisao. Ne bi bilo razloga da je piše. Osimda nas podseti kako ima i divnih među nama, pa da znamoda ta ljubav koju osećamo prema svom narodu, eto, imasvoj jasni izvor.

Puč i atentati nisu uspeli da zamene razvoj u Srbiji. Za-dugo još ovde neće biti reda ni korisna rada. Dok se neštobitno ne promeni Srbija će funkcionisati na bazi golog i jef-tinog fizičkog rada, subvencionisanju radnog mesta zastrane firme u Srbiji, nereformisanim javnim preduzećimakako bi se sačuvao kakav takav socijalni mir i krađa par-tije na vlasti, na obespravljenim radnicima i penzionerimakojima su oduzeta stečena prava. To je bilans musavogpatriotizma. Greške nije plaćao depresijom samo BorislavMihajlović-Mihiz, kojim se završava ova knjiga, kao pa-metnim simbolom nepametnih srpskih zabluda - već i svimi. „Samo vi tandrčite Prokiću o tom vašem kosmopolit-izmu, završićete kao srpski nacionalista“, rekao mi je Mihizdok je znalački sređivao moj studentski komad za izvo-đenje. E, Deda, malo ste se i tu zajebali.

Autor je dramski pisac, profesor na beogradskomFakultetu dramskih umetnosti

do 1941. vodio pod Bliski istok i nije isključeno da će opet.Mi smo omiljeni kreker pred ručak velikih sila; kreker sa ne-moralnim strankama, korumpiran, izoliran, surevnjiv i za-vidan; kreker apetajzer gde su sve žrtve obesmišljene, za-boravljene, gde se sve gnusobe čine da se ne bismo samosuočili sa sobom i sopstvenim civilizacijskim nivoom. Prvoarogancija, a odmah zatim skidanje gaća ko kod da naiđe- što nas ne čini nacijom nego inferiornim konglomeratombez veze i smisla. Provincijsko opajdarstvo i hajdučija u po-litici. Srbi zato nikad ne propuste priliku da propuste priliku.A uglavnom je propuste zbog profita nekog sunarodnika.

Đorgović ima širi uvid, osmišljeno uključuje i pojedinceiz takozvanog velikog sveta. Zato njegovo pisanje podsećana Jared Diamonda, posebno na njegovu knjigu Slom (Algoritam, Facta, Zagreb, 2008), u kojoj objašnjava kakose društva odlučuju na propast ili uspeh, ili na Dajamon-dovog učenika Hararija i već slavnu knjigu Sapiens (Fokus,Zagreb, 2015.), kao i najnoviju Homo Deus. Harari tu po-kazuje kako je sapiens genocidno biće, jer je dva milionagodina, sve do pre deset hiljada godina, Zemljom hodalonajmanje šest različitih ljudskih vrsta, a sad hodamo samomi - što znači da smo pobili sve ostale ljude u neprekid-nom genocidu koji je trajao nekoliko hiljada godina. To-lerancija baš ne spada u osnovne sapiensove odlike, pre-vashodna osobina mu je da je običan nabiguz. To malo i

Nas je snašlo ono što je trebalo da nas snađe. To jemisao koja mi je prošla kroz glavu kada sam proči-tao i poslednje poglavlje Đorgovićeve knjige Tra-

gedija jednog naroda - Šta ljude u Srbiji nagoni da rade pro-tiv sebe. Reč je o IN YOUR FACE literaturi, dakle isprednašeg nosa, kao što su svi događaji i ljudi opisani kodĐorgovića bili događaji i ljudi ispred našeg nosa. Ali smose pravili kao da nisu, i još uvek se pravimo kao da nisu. Aako odbijemo da nešto prikažemo, negiramo da to po-stoji, i to je najgore što možemo sebi učiniti, jer jedininačin da se nešto promeni jeste da prihvatimo ko smo inašu stvarnost.

Đorgovićev sam dužnik. Da on nije u zagrebačkom Da-nasu početkom osamdesetih napravio intervju sa Bran-kom Hofmanom, slovenačkim piscem koji je u Jugosla-viji napisao prvi roman o Golom otoku, možda nikad nebih ni postao pisac. Taj izvrsni intervju me je naterao danapišem studentsku dramu koja je u danas u Antologijisavremene srpske drame.

Intelektualno poštenje vibrira sa stranica koje evocirajutragične sudbine ljudi koji su hteli da modernizuju Srbiju,kao i onih drugih koji su je pljačkali i razvaljivali. Neki od njihsu nažalost premalo uticali na naše živote, drugi nažalostpreviše. Nedostajanje javnog morala je glavna konstanta uSrbiji tokom poslednjih dve stotine godina. Dobre smoklali, loše smo tovili. I to nije moglo drugačije da rezultira.

Ova knjiga će obeshrabrujuće delovati na sve budućesrpske Ikare. Iz nje prozilazi da, ako pojedinci menjajusvet, kako kažu stari mistici - onda ih kolektivi unazađuju.I jer bez sumnje postoji kolektivna kazna, sklon sam da bezobzira na blebetanja pravnika, kažem da postoji i kolek-tivna krivica. Od političara u Srbiji izgleda da je pokvare-niji samo narod, to je psihička struktura našeg naroda.Zato ne možemo abolirati narod koji je spreman da činisve ono što i lideri koji proizilaze iz njega. Paradoksalno, ito je neki spas, poslednja linija odbrane pred poludelimliderima: narod ih šutne u guzicu kad su najsigurniji usebe. Tako je u Srbiji od Miloša do danas. To je klasični pri-mer kako se surovom društvu daje surovi odgovor.

Autor ima metaforu za srpsku političku istoriju: mon-tanjar „kidiglava“ prelazi prometnu gradsku ulicu, ne gle-dajući ni levo ni desno. Moja je beznadežnija, jer kod Đor-govića ima i neke nade da će se stići do cilja ako saobra-ćaj nije gust. Kroki te istorije kod mene izgleda kao onaj gifkoji se vrti internetom ovih dana: Čovek sedi na šamlici,pa to više izgleda kao vršenje velike nužde nego sedenje.Ispred njega, na panju prazna plastična flaša iz koje je ispi-jena rakija i pored nje još jedna, ispijena do pola i zače-pljena komušinom od kukuruza. Jedan pajtaš je takođe tuna svojoj šamlici. A pored je, naravno, prase na ražnju. Onajprvi ustaje, pravi prvi nesiguran korak, pravi drugi, a trećinikad nije stigao da napravi. Pada preko praseta na žar i čujese uzvik pajtaša: „Ijaooo, Dragáneee!“ Hepiend izostaje uovakvoj metafori naše istorije, kao što izostaje i u našim po-litičkim sudbinama. Đorgović međutim ide još dalje, de-tektujući i antihrišćanstvo u našim zavrzlamama. I ništa seneće promeniti sve dok, kao neki prezbiterijanci, ne po-verujemo u moralne vrednosti - u svet ideja.

Ovde opet caruje izbezumljena nacionalna romantikai tupavi populizam. A sve su to samo reči i želje, niko se i daljene priprema pre pokliča, pa kad nas dušman satre, to jesvetska zavera. Stejt dipartment nas je, podseća Đorgović,

Nenad Prokić

Narodnjaštvo ubija sve u

Srbiji, ono nas redovno baca

na oltar najgluplje politike, na

čelu sa narcisima, i levim i

desnim, koji su svi do jednog

oboleli od solipsističke

inflacije, od uverenja da su

centar sveta. Njihova sujeta

smrdi kao tvor, kaže Đorgović.

Objavljuju ratove a ne umeju

da ih vode, sklapaju mir a ne

umeju da ga sklope. A hoće

bedni sve.

Đorgovićev sam

dužnik. Da on nije

u zagrebačkom

„Danasu“ početkom

osamdesetih

napravio intervju sa

Brankom Hofmanom,

slovenačkim piscem

koji je u Jugoslaviji

napisao prvi roman

o Golom otoku,

možda nikad ne bih

ni postao pisac.

Taj izvrsni intervju

me je naterao da

napišem studentsku

dramu koja je

u danas u

„Antologiji

savremene

srpske drame“.

od političara u srbijiizgleda da je pokvarenijisamo narod

ova knjiga će obeshrabrujuće delovati na svebuduće srpske ikare. iz nje prozilazi da, ako pojedincimenjaju svet, kako kažu stari mistici - onda ihkolektivi unazaĐuju. i jer bez sumnje postojikolektivna kazna, sklon sam da bez obzira nablebetanja pravnika, kažem da postoji i kolektivnakrivica. od političara u srbiji izgleda da jepokvareniji samo narod, to je psihička strukturanašeg naroda. zato ne možemo abolirati narod kojije spreman da čini sve ono što i lideri koji proizilazeiz njega. paradoksalno, i to je neki spas, poslednjalinija odbrane pred poludelim liderima: narod ihšutne u guzicu kad su najsigurniji u sebe. tako je usrbiji od miloša do danas.

„E, Deda,malo ste se i tu zajebali“:BorislavMihajlovićMihiz

subota / nedelja, 18–19. mart 2017. Naš bestseler / DOSIJE 7DOSIJE / Naš bestseler subota / nedelja, 18–19. mart 2017. 6

„Tragedija jednog naroda” Momčila Đorgovića jeknjiga publicistički jakog (marketinški preja-kog?) naslova koji u velikoj meri određuje osno-

vni pravac njenog čitanja, a podnaslov („Šta ljude u Sr-biji nagoni da rade protiv sebe”) tu jakost dodatno osna-žuje. Momčilo Đorgović tumači pojam tragedije više sle-dom metonimijskog, dakle posrednog, nego doslovnog(eshatološkog) principa, nalazeći da je tragedija „to štone razumemo prirodu i razloge onoga što nam se do-gađa”. Takvo objašnjenje odmah zahteva odgovor na pi-

tanje ko smo to pretpostavljeni „MI” koji ne razumemo,jer iz onoga što u knjizi sledi listom izlazi da svi o kojimase govori i čija dela bivaju tumačena i te kako dobro ra-zumeju „ono što nam se događa” ili bar ne odustaju odnastojanja da to razumeju onoliko koliko im je dato, pao tome i pišu.

Nastavljajući ovu metonimijsku igru rekao bih daĐorgovićeva knjiga, sklopljena od tekstova koji su mi-nulih godina objavljivani u „Danasu” (neke od njih samposle čitanja odvajao u posebnu fasciklu), predstavljanesvakidašnji čitalački i analitički napor da se, koliko jeiz same stvari moguće, objasni ona pukotina (sa razme-rama provalije) nastala između opštih predstava kojeneka jezička, kulturna, tradicijom i etnicitetom određena

(konkretno: srpska) zajednica stvara o sebi i „stvarnogstanja” te zajednice, naravno, ukoliko uopšte postoji eg-zaktan, a ne samo duboko ličan način da se do te ko-renske, identitetske predstave o „stvarnom sopstvu” ne-kako dođe. Jer, podsetiću, „interpretacije mita takođeulaze u mit”, kako je to odavno rekao Klod Levi Stros, a i„sve društvene teorije su takođe narativi” određeni od-govarajućom ideologemskom pozicijom, sa pretendo-vanjem na svevremenost, kako je to, ne tako davno,rekao Žan Bodrijar.

Kako god, Momčilo Đorgović na jednom mestu pro-bira i orkestrira glasove najrazličitijih tonaliteta i ideolo-gemskih perspektiva koji nikako ne bi mogli pevati u jed-nom horu (šta spaja, recimo, Isidoru Sekulić, Marsela RajhaRanickog, Tonija Blera i Žiku Minovića?), ali se, eto, na-laze u koricama jedne knjige, ne bi li stalno potvrđivali au-torovu tezu da se osvešćujuće kritičko mišljenje na ko-lektivnom nivou nikada do kraja ne može prihvatiti, a ne-kmoli kreativno primiti i uposliti, budući da je kolektivniduh, kod svih naroda, pa se i „MI” u tome ne razlikujemo,predodređen za idealizaciju, romantizaciju, glorifikacijui adoraciju. I tu se negde, barem kada je o mom viđenjureč, naslovom i podnaslovom zadato čitanje predočene,jedva obuhvatne građe, preusmerava prema onim po-

ljima u kojima postoji i neki drugi vid povezanosti i uza-jamnosti. Za mene je to polje književnosti.

Jednostavno rečeno, uvažavajući činjenicu da sam se izknjige „Tragedija jednog naroda” obavestio o trista đavola,ponečega se podsetio, ponešto naučio, a i u ponečemu sesa autorom nisam saglasio (Vinaver nije nadrealista, Mihiznije politički guru), mogu određenije govoriti o onome očemu ponešto znam, o čemu sam i sâm pisao, i, najzad, oonome što me po vokaciji i po prirodi posla kojim se bavimnajviše interesuje, a to je pokušaj odgovora na pitanje gdeje književnost i gde su pisci u velikoj Đorgovićevoj priči.Najpre da kažem da je njegov izbor pisaca sasvim prihva-tljiv, odreda je tu reč o imenima koja ne smete zaobići akovas srpska književnost zanima, svejedno da li su njihovadela, u kolikoj meri i na koji način pročitana, mada bi, sle-deći osnovni autorov naum, bilo dobro da u (nekoj budu-ćoj?) knjizi vidimo i Đorgovićev komentar o dnevnicima imemoarskoj prozi Borislava Pekića ili Živojina Pavlovića, asvakako bi, kad je o spisateljicama reč, određen prostor va-ljalo posvetiti uspomenama Jelene Skerlić Ćorović iz kojihse može dosta saznati o ljudima i prilikama njenog vre-mena, sa rečima i sudovima izgovorenim često na neuvi-jen, direktan način. To bi Đorgoviću, poslovično sklonomotkrivanju indikativnih, publicistički intrigantnih i nimaloidealizujućih detalja, svakako bilo od koristi.

Nadalje, u „Tragediji jednog naroda” najviše me, i napočetku i na posletku, privlači određivanje mesta i ulogeknjiževnosti u širem društvenom i istorijskom kontekstu,odnosno Đorgovićevim esejima implicirana rasprava omoći ili nemoći te umetnosti u nekadašnjem i sadašnjemokruženju. Insistiram na toj razlici nekadašnjeg i sadašnjegvremena, jer, šta god mislili, i koliko god se premišljali, doprve polovine 20. veka književnost je postojala kao do-minantna i reprezentativna simbolička forma ispoljava-nja ljudske misli, a danas to naprosto i nipošto nije... Danasse neki jedva zamislivi Tomas Man, Miroslav Krleža ili Miloš

Crnjanski došaptava sa svojim potencijalnim istomišlje-nicima na fejsbuku i drugim, sve rasprostranjenijim i stogasadržajno sve efemernijim društvenim mrežama.

U nastojanju da koliko hotimično toliko i nehotično,a ta me nehotičnost najviše zanima, odredi šta zapravomože književnost, i koliko se njenim rečima zaista delujena opštu sliku koju gradimo o sebi, Đorgovićeva knjigaotkriva, između ostalih detalja, i jednu važnu, rekao bih,presudno važnu, duboku protivrečnost. Opisaću jeovako: piscima se, bez obzira na meru njihove ostvare-nosti, u „Tragediji jednog naroda” (a i drugde) po praviludaje povlašćen društveni značaj, sledom autorovog apo-diktičkog stava da su „umetnici najbolji deo srpskog dru-štva”, a po obrnutoj analogiji „jake individualnosti – slab

kolektiv”. Ostaje, međutim, otvoreno pitanje koliki jestvarni uticaj književnosti na širi društveni kontekst, nagrađenje predstava koje zajednica ima o sebi. Siguransam, naime, da se individualna, kritički konstruisana slikadruštva koju imaginiraju pisci – a oni se svi odreda, re-frenski, žale na nerazumevanje i zatucanost sredine ukojoj žive i stvaraju – u velikoj meri razlikuje od domi-nantnih stavova i raspoloženja nastalih razvijanjem i da-ljom reprodukcijom mitskih stereotipa, a ne, što trebaponoviti, radom personalizovanih kreacija i ostvarenjimaneponovljivih spisateljskih imaginacija.

Knjigom „Tragedija jednog naroda”, naime, ma kolikoona tematski ide na mnogo različitih strana, MomčiloĐorgović u osnovi rekonstruiše jedan imagološki me-hanizam, stalno se vraćajući analizi misaonih procesapomoću kojih se dolazi do određenih korporativnih sta-vova i uvida, ali i spisateljskih samouvida. Gde je poljepredvajanja te dve perspektive, kako odrediti taj odnos?Kao pukotinu ili kao provaliju? Svakako da je reč o spo-jenim sudovima, o relaciji u kojoj misleći, kritički raspo-loženi pojedinac stoji naspram opštih društvenih okol-nosti, često se gnušajući prilika u kojima živi, lamentira-jući nad stanjem sveta i stanjem veka. Kao neko ko na knji-ževnost gleda iz nešto određenije, rigoroznije, estetičkeperspektive, rekao bih da me posebno interesuje upravoveza između nečije stvaralačke svesti i korporativnog mi-šljenja, drugim rečima, želeo bih da dođem do odgovarana pitanje kakve su reperkusije, kakve posledice knji-ževnog mišljenja na javno mnjenje. I da li na javno mnje-nje više utiče sama figura pisca, drugi vidovi njegovogdruštvenog angažmana, njegova ideološka deklarativ-nost i sistem vrednosti koji on kao (ne)darovit pojedinaci kao društveno istaknuta ličnost zagovara, u šta sam naosnovu stečenog iskustva sklon da poverujem, ili to, unekom prosvetiteljskom veličanju umetnosti, ipak činenjegove knjige, estetsko ozračje njegovih dela?

Rekao bih, svakako to prvo, jer za predloženo drugonema previše argumenata. Knjigama se, sve u svemu, uopštijim društvenim i političkim procesima ne dobacujedaleko, i svaka analitička konstrukcija u tom smislu ostajekonstrukcija ili naknadna pamet. Ukoliko se setimo Milu-tina Garašanina, čije reči Đorgović parafrazira, da se i kodnas „knjiga slabo prima”, osnažuje se prva teza o piscu kaojavnom radniku, a ne kao umetniku. Drugim rečima, važnoje, danas koliko i juče, biti pisac, nije važno šta se piše, sâmospisateljsko zanimanje ima neku neobjašnjivu socijalnupovlašćenost, za umetnost se to nipošto ne bi moglo reći.Po svemu, izlazi da pisci, viđeni kao umetnici, a ne kao javniradnici, nisu „opinion makers”-i. Opšte društvene predstaveformiraju se izvan književnosti, raznim vidovima mitologi-zacija i manipulacija, u eri masovne komunikacije i novihmedija svakako tako, a ne čitanjem memoara i fikcija, jer jeuporno, moronsko piljenje u ekran već gotova slika, a či-tanje je angažovanje kore velikog mozga. I na kraju, makoliko ih uzdizali ili relativizovali, izlazi da, prema MomčiluĐorgoviću, i prema svakom ko o tome razložno misli, piscisa svojim knjigama ostaju usamljenici, često i izopštenici,naročito onda kada plivaju protiv matice vremena i kadase ne uklapaju u kolektivističke predstave. Sve u svemu,njihov uticaj sveden je na odjek u mislima retkih zaintere-sovanih pojedinaca. Stanislava Krakova, Stanislava Vinaveraili Branka Lazarevića čitali su na prste ruku i nogu prebo-jivi čitaoci, a oni čija su dela imala širi odjek, poput Crnjan-skog, Ćopića ili Ćosića tumačeni su, izvan akademskih kru-gova, mahom onako kako je nalagao određeni istorijski ilipolitički trenutak, daleko od teksta njihovih knjiga.

Na kraju, rekao bih da je „Tragedija jednog naroda”Momčila Đorgovića još jedan dokaz da se knjigama malošta stvarno postiže. To treba shvatiti kao utehu, „malošta” ipak nije Sterijino „ništa iz ništa”. I zato ih, najzad, itreba pisati. I najvažnije, ne odsutajati od takve rabote,upravo kao u Đorgovićevom slučaju.

Autor je profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, i pisac

pUkoTina ili proValija

Ma koliko ih uzdizali ili relativizovali,izlazi da, prema Momčilu Đorgoviću, iprema svakom ko o tome razložno misli,pisci sa svojim knjigama ostajuusamljenici, često i izopštenici, naročitoonda kada plivaju protiv matice vremenai kada se ne uklapaju u kolektivističkepredstave. Sve u svemu, njihov uticajsveden je na odjek u mislima retkihzainteresovanih pojedinaca. StanislavaKrakova, Stanislava Vinavera ili BrankaLazarevića čitali su na prste ruku i noguprebojivi čitaoci, a oni čija su dela imalaširi odjek, poput Crnjanskog, Ćopića iliĆosića tumačeni su, izvan akademskihkrugova, mahom onako kako je nalagaoodređeni istorijski ili politički trenutak,daleko od teksta njihovih knjiga

Mihajlo Pantić

Kod nas se „knjiga slabo prima”: Đorgović parafrazira rečiMilutina Garašanina

Đorgović na jednommestu probira i

orkestrira glasovenajrazličitijih

tonaliteta iideologemskih

perspektiva

Bez obzira na tamne tonove koji danas ovde preovla-đuju, smatram da je ovo jedna dobronamerna knjiga jerautor očigledno nije imao nameru da piše o lošim i do-

brim Srbima već o osobinama koje upravo vode ka tim ste-reotipima. Nedovoljno tačne za hipotezu, ali dovoljno uver-ljive za istorisjku istinu. Ili kao u Ljermontovljevom Junakunašeg doba: „I oni koji o meni budu govorili dobro i oni kojibudu govorili loše, podjednako će biti u krivu.“ Zato Đorgo-vić bira glasove koji govore iz pozicija neposrednog iskustvai lične iskrenosti. Iako ovo poslednje možemo uzeti sa izvesnimrezervama, kao što istorijska nauka inače uzima memoarekao nedovoljno verodostojnu građu. No, činjenica je da jeautor izabrao sećanja i zapise ljudi koji su često bili glavni ak-teri važnih istorijskih epizoda, ponekad izvan „glavnih“ to-kova i uvida koje danas smatramo konačnim istorijskim isti-nama, ali vrlo bliski suštinskim važnim istorijskim protube-rancama koje su mnogo više određivale prirodu događaja,često i način njegovog pamćenja. Ili, kako bi to rekao Napo-leon Bonaparta: „Istorija je splet događaja oko kojih smo sekonačno dogovorili“, očigledno je da se mi oko naše istorijejoš nismo dogovorili o mnogo čemu - realni su samo datumidogađaja. Odogovori na ova pitanja značila bi spokoj istorij-ske istine ali i jednu širu sferu samospoznaje, na koju je oči-gledno autor računao, u kojoj bi mogli da se suočimo sasobom i sa svojim identitetom naspram komfora ličnog i ko-lektivnog samozavaravanja u mitološkoj fantazmagoriji ili iz-maštanim i samozadovoljavajućim slikama, često karikatu-rama. Zato je Đorgović pozvao svoje „svedoke“ da objasne ipiscu i čitaocima: šta nam se to zaista desilo? Odnosno kakosmo potucajući se po istorijskim putevima raznih političkih idruštvenih dubioza, stigli do autodestruksije i uvek goreg re-šenja koje nas je sve dublje vuklo ka ponorima pogrešnihopredeljenja i ka istorijskim dubiozama. Da, zaista, šta nas totera da radimo protiv sebe, gde je interes autodestrukcije,izvan instikta usmerenog ka bližnjem ili upravo u njemu?

Predrag Milojević, legendarni novinar lista „Politika“,davno je napisao: „Memoari se pišu kada sećanje počinjeda lapi, pa se sve loše stvari zaboravljaju i ostaju samo lepe.“Đorgović je dragocene podatke ulančao u svoju priču, sle-deći logiku istorijske aktuelnosti u okvirima jedne epizode,ali sa jasno definisanom svešću da je ta epizoda deo jednogkontinuiranog toka, sleda uzroka i posledica političkog idruštvenog diletantizma, čaršijske svesti i zatamnjenih mestazvaničnih verzija događaja. Lični kontekst doživljaja i nje-govo kasnije (Đorgovićevo) tumačenje može se tumačitiodnosom „male“ i „velike“ (zvanične istorije). Velika istorija

sadrži malu kao broj, aritmetičku vrednost - zbir, poginulihi preživelih, pobednika i poraženih, i nema sklonosti da seupušta u tumačenje pojedinačnih slučajeva. Mala, ljudska,obična istorija sadrži veliku istoriju kao sudbinu, fatumskuodređenost „malog-velikog“ čoveka, koji u sopstvenom isku-stvu preživljava posledice velikih lomova. „Drama istorije jeisto što i osetljiva projekcija onoga što se u nama zbiva“,pisao je Žak Mariten davne 1937. godine. Da li se nešto unama već desilo pa se projektovalo u spoljni svet, ili je to na-stalo pod pritiskom spolja, pokušava da u ovom odličnomizboru kroz napise i citate memoarista odgovori MomčiloĐorgović. Pogotovo što glavnom toku pridružuje memoarestranaca koji su na posredan ili neposredan način učestvo-vali u važnim istorijskim epizodama. Tom metodom „izme-štenosti“ (M.Bahtin) Đorgović stvara liniju posmatranja, kojanije optrerećena nacionalnom ili ideološkom pripadnošću,a samim tim i oslobođena tipičnih isključivosti i surevnjivo-sti, čaršijske i palanačke pre svega.

U svakom slučaju ova knjiga je značajno istraživanje inesporan trud da se sagledamo u onome što smo zabora-vili, ali su drugi to zapamtili i za sebe i za nas. Teško je kre-nuti u susret nama samima, bolno je i neprijatno. Mislim daautor nije hteo da ide tako daleko do one jevanđeoske Hri-stove mudrosti „(...) istinu govorite i istina će vas osloboditi.“Ali je svakako ukazao na puteve njenog traženja i mesta unaslagama pamćenja gde se susrećemo sa prećutanim iliolako zaboravljenim ljudima i događajima.

Autor je direktor Sektora za izdavanje knjiga JP Službeni glasnik

TEŠKI SUSRETI SANAMA SAMIMA

Bez obzira na tamne tonove koji danas ovde preovlađuju, smatramda je ovo jedna dobronamerna knjiga jer autor očigledno nije imaonameru da piše o lošim i dobrim Srbima već o osobinama kojeupravo vode ka tim stereotipima

Petar V. Arbutina

mala, ljudska, običnaistorija sadrži velikuistoriju kao sudbinu,

fatumsku odreĐenost„malog-velikog“ čoveka,

koji u sopstvenomiskustvu preživljava

posledice velikih lomova

8 DOSIJE / Naš bestseler subota / nedelja, 18–19. mart 2017.

Fo

to: T

raci

e Va

n Au

ken

/ EPA

Unajčitanije književne žanrove spadaju memoari,dnevnici, autobiografije. U njima je lično iskustvo, ikada nije fabulirano, kada je iskreno, ono je auten-

tični deo stvarnosti, neponovljivo.Mi smo, međutim, žrtve glorifikacija dugog trajanja, a

glorifikacija ne trpi i odbacuje ličnu sudbinu. Ličnost i po-jedinac nisu važni, šta su oni prema svetim ciljevima par-tije ili nacije, prema ideologizovanim rajevima i carstvimanebeskim? Živimo u autističkom identitetu, koji se u našojizolovanosti i neprosvećenosti iskivao niz godina.

Svaki od dnevničara i memoarista u ovoj knjizi odgo-vara iz svog iskustva na pitanje koje sam postavio u pod-naslovu: Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe? Dabi se svestranije odgovorilo na ovo pitanje u istraživanjesam uvrstio i strane državnike i pisce kao nužnu kompa-raciju sa svetom u kome živimo, jer nismo planeta za sebe.

Pitanje poštovanja dostojanstva, talenta, prava i slo-bode ličnosti nikako se nije rešavalo tokom naše kratke ihaotične moderne istorije. Na takvom stepenu nerazvije-nosti privrede i društva, u dominaciji montanjarsko-ro-dovskog mentaliteta, nije bilo ni moguće dati prednostkreativnom preduzetništvu, niti osloboditi pojedinca odplemena. Opskurne grupe su u tom materijalnom i du-hovnom siromaštvu koristili svoju šansu. Isidora Sekulićse u „Zapisima o mom narodu“ zapitala „dokle će patrioti-zam u svima nama biti nemoral i ubica“? A Milutin Milan-ković u svojim ispovestima naglašava koliko su ga pošto-vali u Beču i podsticajno mu otvarali vrata uspeha, a kakosu ga saplitali ovdašnji uticajni mediokriteti i marginali-zovali, ova sredina nije htela ni da čuje, ni da zna za njega.

Vrlo su olako i gotovo bez otpora vladajuće ekipe ra-spolagale sa sudbinama svih. Pozivajući se stalno na ideo-loški konstrukt „narod“ i „mase“, one su obeshrabrivali in-dividualnost, a ukoliko bi im se suprotstavila, žigosali su jekao otpadništvo I izdaju. Vitlao je ovim prostorima nekiperverzni nagon, hajde da napravim pomodnu parafrazui da ga nazovem – autogenocidom. Poput ludačke košu-lje sašivena je stalno dežurna ratna euforija koja se oblačisvakom uz pesmu „Rado Srbin ide u vojnike“ i „Ne znamoda radimo, ali znamo da ratujemo“.

Lakomisleno su se čitave generacije bacale u ratove, ili suse kockarski servirale apetitima velikih sila. Sve svoje greške,nesposobnosti i pljačke su vladajuće ekipe pokrivale izmi-šljanjem trijumfa. Dnevnici i memoari o tim nesrećama semarginaliizuju do danas. O preziru prema ličnosti dovoljnogovori da do danas ne znamo ni broj ni imena žrtava od sr-psko-bugarskog rata, preko balkanskih i svetskih ratova doraspada Jugoslavije, a one su ravne genocidu. Nema istraži-

vanja kako su i koliko stradali žene i deca. Sa druge strane,vrlo lako ustanovljavamo da je neko drugi nad nama izvršiogenocid, kao što je „milion Srba u Jasenovcu“, ili kao što suse računom verovatnoće ustanovile „stotine hiljada“ žrtava,samo u Srbiji, likvidiranih posle rata od strane „Titovih ko-munista“ – nešto što bi trebalo da liči na kambodžanska „kil-ling fields“. Ali, nema imena, niti drugih ličnih podataka. Re-habilituju se, međutim, pripadnici državnog vrha koji nesamo da je 1941. kapitulirao, prepustio narode i sve pojedinceu njima genocidu, već i, unapred pripremljen, dezertiraokoristeći besplatno sva državna sredstva. U danu su odnelii državni trezor i tako prvi opljačkali sve tekovine i žrtve kojesu bile položene za stvaranje te države.

Mnogi od dnevnika i memoara su bekstvo od savre-menika i savremenosti – ljudi su se u noćnim satima jadalii pisali ono što nisu smeli da govore, jer ih niko ne bi ni čuoili bi ih otkucali „tamo gde treba“ u zadatom duhu vre-mena. Na javi se mnogo i masovno lagalo. Da li preteru-jem? General Nedić se, recimo, 1938. godine žalio MilanuJovanoviću Stojimiroviću kako mu vojni cenzori ne doz-

IGRANJA SAAUTOGENOCIDOM

voljavaju da objavi knjigu o Prvom svetskom ratu, jer nijeodgovarala oficijelnoj, solunskoj idolatriji. Gotovo polaveka, od 1903. do 1941., Beogradom i Srbijom je vladalagomila asasina i njihovih simpatizera maskirana u oficirskeuniforme i političke frakove. Izmislili su svoju istoriju kojaih je sakrila i dala legitimitet. Bez provera ili širih i potpu-nijih ispitivanja preneo se taj obrazac u udžbenike, a prih-vatili su ga i komunisti (kvazirevolucionarni i antimona-rhistički momenat) i antikomunisti (karađorđevići). Celase naša istorija od 1804. mora nanovo istraživati i pisati usvetlu novih izvora i novih naučnih disciplina, pošto se za-pravo i nije istraživala, već nametala.

Memoari, dnevnici svedoče da je nasilje konstitutivnideo srpske političke scene. Od 1804. godine razne grupese otimaju oko vlasti i državnih bisaga i privilegija, protiv-nici se bacaju u tamnice, preti im se, ubijaju se hladnim ivatrenim oružjem, truju. Vladajuće garniture su zahvalju-jući bednom nivou društvene komunikacije proizvodileneupitnu lažnu svest o sebi i društvu. Ništa manje Srbijanije bila tabloidna onda, nego što je i danas. O kakvoj„našoj zlatnoj demokratiji“ može biti reč kada je Pašić saradikalima držao vlast preko dvadeset godina? U njegovimpismima mitropolitu Mihailu on zastupa manihejizam: ilion na vlasti ili građanski rat u Srbiji. Kult vođe, tada Baje iliBrade, spontano je i sa velikim oduševljenjem prenesen na„maršala Tita“. Kragujevčani su smislili i podržali „štafetumladosti“ - Starom. Memoari Aleksandra i Slavke Ranko-vić, te slučaj Marka Nikezića, otkrivaju strašno, krvoločnoi porazno podaništvo Srba i Crnogoraca vrhovnom vođi,koji jedva čekaju da im uz tabloidnu paranoju (prisluški-vanje) prstom pokaže na žrtvenog jarca pa da ga rasko-madaju i – i „izedu“. Većina Srba više voli jednopartijski si-stem i da svi budu na vlasti, u milosti nekakvog „Baje“.

Memoaristi i dnevničari su neugodni svedoci. Tekst oBorislavu Mihajloviću Mihizu izazvao je reakcije u javno-sti. Štaviše u jednoj novini se tvrdilo da sam napao Mihiza,mada nisam, pa su organizovali „Odbranu Mihiza“, a uop-šte nisu pročitali moj tekst, a čini mi se da nisu ni Mihizovememoare „Autobiografija – o drugima“. Na memoare sene pozivaju ni njegovi „prijatelji“, jer saopštava neprijatneistine i o sebi i o njima. Iskovali su od njegove elokvencijezlatnu ikonu, digli ga u nebesa, sahranili kao patrijarha, inadali su se da njegove memoare niko neće ozbiljno dačita. On, međutim, pošteno otkriva moćni bekgraund sa-mozvanih disidenata – da su u kontinuitetu imali prija-teljsku naklonost, zaštitu i podršku rukovodilaca i srpskei vojvođanske Udbe. Razvoj kulture u Beogradu nisu iniciralisamo nadrealisti, već su obezbeđivali i šefovi Udbe. Mihizje pokazao na trag, trebalo bi istraživati dalje.

Memoari i dnevnici su vrlo značajni za celovitiju rekon-strikciju našeg novovekovnog bivstvovanja, čije su mnogedimenzije cenzurisane, iskrivljene, falsifikovane, sakrivene.Svaka promena režima je bila i infarkt za arhive i biblio-teke, one su uništavane, filtrirane i pljačkane. Ako su izvoriuništavani, makar su ostali lični doživljaji o, kako bi to nekipisci patetično nazvali, sudaru pojedinaca sa istorijom.

Autor je novinar i publicista iz Beograda

TeksT o Borislavu Mihajloviću Mihizu izazvaoje reakcije u javnosTi. ŠTaviŠe u jedniMnovinaMa se Tvrdilo da saM napao Mihiza,Mada nisaM, pa su organizovali „odBranuMihiza“, a uopŠTe nisu pročiTali Moj TeksT, ačini Mi se da nisu ni Mihizove MeMoare„auToBiografija – o drugiMa“. na MeMoare sene pozivaju ni njegovi „prijaTelji“, jersaopŠTava neprijaTne isTine i o seBi i o njiMa.iskovali su od njegove elokvencije zlaTnuikonu, digli ga u neBesa, sahranili kaopaTrijarha, i nadali su se da njegoveMeMoare niko neće ozBiljno da čiTa. on, MeđuTiM, poŠTeno oTkriva MoćniBekgraund saMozvanih disidenaTa

Momčilo Đorgović

Memoaristi idnevničari suneugodni svedoci:Momčilo Đorgović